Ka­da bi Mi­lo Đu­ka­no­vić sli­je­dio ne­ka­kav po­li­tič­ki pro­gram i ide­o­lo­gi­ju, ka­da bi imao ne­što vi­še od sa­u­če­sni­ka i kli­je­na­ta u svo­joj po­li­ti­ci... Mo­žda bi ovi­ma za­sme­ta­lo ono što sad ra­di. Na­i­me, ka­kva „Rad­na gru­pa za iz­grad­nju po­vje­re­nja u iz­bor­ni pro­ces“? Da li ta­ko ne­što po­sto­ji u Bel­gi­ji, Por­tu­ga­lu, Polj­skoj, Hr­vat­skoj...? Sa­mo su ko­mu­ni­sti na­sto­ja­li da stvo­re usta­no­ve ko­je bi na­do­mje­sti­le de­mo­kra­tič­nost nji­ho­vog slo­vom Usta­va auto­ri­tar­nog si­ste­ma i sa­mo su oni po­red na­zi­va svo­jih „re­pu­bli­ka“ sta­vlja­li pri­djev „de­mo­krat­ska“ ka­ko bi nji­ho­va pra­va pri­ro­da svi­ma po­sta­la ja­sna. Šta će Cr­noj Go­ri - ako je ona već „li­der re­gi­o­na“, naj­sta­bil­ni­ja dr­ža­va u ra­di­ju­su od 1.000 ki­lo­me­ta­ra, pr­va do EU i prak­tič­no već u NA­TO-u – iz­grad­nja po­vje­re­nja u iz­bo­re? Zar to ni­je ri­je­še­no još pri­je Stu­di­je iz­vo­dlji­vo­sti, još pri­li­kom pri­je­ma u Sa­vjet Evro­pe?
Lju­di ko­ji su uz Đu­ka­no­vi­ća odav­no su li­stom mo­ti­vi­sa­ni ma­te­ri­jal­nim in­te­re­si­ma i stra­hom, za­to on sva­ka­ko i ne oče­ku­je po­bu­nu na svom po­li­tič­kom bro­du gdje je po­sa­da ve­za­na lan­ci­ma. Te­ško je oče­ki­va­ti pri­mjed­be iz EU. Ta­mo­šnje bi­ro­kra­te uop­šte i ne ra­zu­mi­ju šta je de­mo­kra­ti­ja. Oni mi­sle da je de­mo­krat­ska dr­ža­va ona ko­ja ih slu­ša. Da bi ma­lo umi­ri­li sa­vjest jav­no­sti i stru­ke nji­ho­vih pro­sve­će­nih i bo­ga­tih dr­ža­va, u dr­ža­va­ma u ko­ji­ma i da­lje uz­ga­ja­ju auto­ri­tar­ne vla­de pre­pu­sti­li su gu­še­nje slo­bod­nih me­di­ja i di­ja­lo­ga bi­ro­kra­ti­za­ci­ji i ta­blo­i­di­za­ci­ji. Ta­ko je u Sr­bi­ji Ustav­ni sud pro­gla­sio me­đu­na­rod­ni spo­ra­zum, ko­jim se na di­je­lu dr­žav­ne te­ri­to­ri­je sa srp­skom ve­ći­nom uki­da­ju dr­žav­ne in­si­tu­ci­je, za „po­li­tič­ki do­ku­ment“. Za­to se ogla­sio nad­le­žnim da o nje­mu su­di. I biv­ša po­vje­re­ni­ca, za­du­že­na za za­ši­tu iz­me­đu osta­log i ljud­skih pra­va, na pri­ja­vu po­vo­dom jav­nog (bil­bord­skog) ogla­ša­va­nja či­ta­vog jed­nog na­ro­da za po­lu­pi­smen, tvr­di da u sta­tu­tu or­ga­ni­za­ci­je ko­ja je te sra­mot­ne bil­bor­de pla­ti­la ne sto­ji ni­šta što bi bi­lo za osu­du! Dr­žav­ni me­di­ji su u Sr­bi­ji slo­bod­ni (od­no­sno nje­gu­ju ne­ku vr­stu slo­bo­de ogra­ni­če­nu auto­cen­zu­rom ka­kva po­sto­ji u pri­mi­tiv­nim, par­tij­skim dr­ža­va­ma), ali za­to pa­ra­dr­žav­ni me­di­ji ca­ru­ju i ri­gid­ni­ji su, auto­ri­ta­r­ni­ji i opa­sni­ji ne­go Mi­lo­še­vi­će­ve rat­ne no­vi­ne.
Va­žno je, me­đu­tim, da je opo­zi­ci­ja u Cr­noj Go­ri za­do­volj­na. Čak i vo­de­će slo­bod­ne no­vi­ne u Pod­go­ri­ci pi­šu ka­ko Đu­ka­no­vić „i da­lje po­pu­šta“. Isti­na, oni ko­ji su Đu­ka­no­vi­ća pri­tje­ra­li uz zid – De­mo­krat­ski front - ne­što ni­su bi­li na tom bil­do­va­nju po­vje­re­nja... Ali bi­le su broj­ne stran­ke sa­te­li­ti, sa­da­šnji i biv­ši sa­ve­zni­ci ili oni ko­ji su na­sta­li udva­ja­njem od DPS-a. SNP je do­nio ne­ka­kvu plat­for­mu. Đu­ka­no­vić ju je pro­u­čio i on­da iz­nio stav ko­ji ga je svo­jom fi­lo­zof­skom ori­jen­ta­ci­jom i lo­gič­kom struk­tu­rom svo­je­vre­me­no i la­ni­si­rao u vi­so­ku po­li­tič­ku or­bi­tu i vak­ci­ni­sao pro­tiv gra­vi­ta­ci­je. Do­zvo­li­te mi da ga ci­ti­ram u cje­lo­sti po­što je ne­pre­prič­ljiv: „Obra­ća­ju­ći se no­vi­na­ri­ma na­kon sa­stan­ka, Đu­ka­no­vić je kon­sta­to­vao da je za­htjev SNP-a o ras­pi­si­va­nju i odr­ža­va­nju re­fe­ren­du­ma o ula­sku u NA­TO isto­vre­me­no sa iz­bo­ri­ma ne­što što je po­treb­no „„do­dat­no ra­ci­o­na­li­zo­va­ti““. „Ustav Cr­ne Go­re ni­je pro­pi­sao da se ova­kve od­lu­ke do­no­se na re­fe­ren­du­mu, ali to ni­je ni za­bra­nio. O tom pi­ta­nju tre­ba da se ras­pra­vlja na Skup­šti­ni.“ I iz ovog na­vo­da me­di­ji i dio opo­zi­ci­je za­klju­či­li su da Đu­ka­no­vić po­no­vo po­pu­šta? Đu­ka­no­vić je u stva­ri sa­slu­šao šta su pred­stav­ni­ci di­je­la opo­zi­ci­je htje­li da mu ka­žu. On­da im je po­ru­čio da nji­ho­vi za­htje­vi ni­su pred­vi­đe­ni Usta­vom (da­kle, ni za­bra­nje­ni)... Upu­tio ih je on­da na Skup­šti­nu. Skup­šti­nu ko­ja ne­ma le­gi­ti­mi­tet, oko nje­nog iz­bo­ra i iz­bo­ra pret­hod­nih sa­zi­va po­sto­ji pro­blem zbog ko­ga je i osno­va­na ova rad­na gru­pa... Šta je Đu­ka­no­vić po­sti­gao? Umje­sto da ci­je­la opo­zi­ci­ja iza­đe na uli­ce dok se re­žim ne ras­pad­ne i ne bu­du stvo­re­ni uslo­vi za istin­ski rav­no­prav­ni di­ja­log i za or­ga­ni­zo­va­nje pr­vih slo­bod­nih i de­mo­krat­skih iz­bo­ra, dio opo­zi­ci­je, za­jed­no sa de­ce­nij­skom sa­ve­zni­com DPS-a, is­ko­ri­stio je pr­vi po­raz ko­ji je De­mo­krat­ski front na­nio re­ži­mu i sa­da mu vi­da ra­ne u za­mje­nu za per­spek­ti­vu uče­šća u vla­sti. Za vla­sto­dr­šce ka­kav je Mi­lo Đu­ka­no­vić de­mo­kra­ti­ja je sa­mo jed­na ku­li­sa... U po­zo­ri­štu u ko­me glu­mi i to sa­mo on, u auto­bi­o­graf­skoj mo­no­dra­mi, ku­li­se su ma­nje traj­ne od ulogâ. Osta­li glum­ci za nje­ga su sa­mo kon­ku­ren­ci­ja – pro­fe­si­o­nal­na smet­nja i fi­zič­ka pre­pre­ka. Da li iko zna za ze­mlju u ko­joj je re­žim, po­seb­no ta­kav ka­kav je Đu­ka­no­vi­ćev, oslo­njen na tra­di­ci­je vi­še­de­ce­nij­ske dik­ta­tu­re, po­pu­stio i to pred za­htje­vi­ma ko­o­pe­ra­tiv­ni­jeg di­je­la opo­zi­ci­je? Gdje bi bi­le Polj­ska, Če­ška ili Ma­đar­ska da su pri­li­kom di­ja­lo­ga vla­sti i opo­zi­ci­je kao okru­gli sto pri­hva­će­ne smjer­ni­ce do­ne­se­ne na sjed­ni­ci ne­ka­kvog Na­rod­nog fron­ta ili So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za rad­nog na­ro­da? Bi­le bi ta­mo gdje su da­nas Sje­ver­na Ko­re­ja i Ku­ba. Ali, mo­žda bi ta­mo­šnji opo­zi­ci­o­ni po­li­ti­ča­ri bi­li sreć­ni­ji i imuć­ni­ji...? Ko zna?
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)


Pi­še: Če­do­mir An­tić